Postala je usamljena, iako je bila gost kod mnogih, postala je jedna blijeda sjena sebe kakva je nekada bila, bila je sve samo ne ODLIČNA.
Petica je bila divna. Svi su je voljeli, svi su se htjeli da družiti s njom jer je bila jako popularna i omiljena u društvu. Mnogi su uzdisali za njenom ljepotom. Ali, mnogi su znali da je nije lako dobiti, da se ona baš i neće družiti sa svima i da je nekada i nedostižna.
Ona je bila rezervirana za probrano društvo, za one dječake i djevojčice koji redovno uče, koji vrijedno rade svoje zadaće, koji učestvuju na nastavi, koji su aktivni i koji vrijedno rade sve ono što im se da kao zadatak. E ti, takvi, učenici su uživali u njenom društvu. Ona je bila njihova najbolja prijateljica. Redovno ih je posjećivala, a oni su je voljeli i s nestrpljenjem čekali da dođe opet. Ta ljubav je bila obostrana.
Ali šta je bilo s ostalim? Pa, i oni su je voljeli i kod njih je znala doći, posjetiti ih, ali ne često, ne iz svake oblasti. Ali i tu je bila drag, dugoočekivani gost. Za njenu naklonost su se borili i oni koji su bili dobri i oni manje dobri. Tu i tamo, znala je i kod njih svratiti i to bi tada bilo pravo veselje. Ponosno su je spominjali i odrasli. Posebno su uživali kada čuju da je posjetila njihovo dijete, a i najponosniji su bili oni kod kojih je ona bila stalni gost. Istina je i to da su svi znali da je nju teško pridobiti, da je tvrd orah, da se oko nje moraš potruditi i dobro zagrijati stolicu i da ona ne pada s neba.
Ali jednog dana nadvi se strašni oblak nad zemljom Školskom. Sve se promijeni. Zavladaše neka nova, čudna vremena u kojoj svi učenici i učenice i svi roditelji pohlepno poželješe peticu. Ali šta je tu čudno? I prije su je željeli.
Da, ali sada je poželješe oni koji ne uče redovno, oni koji ne rade domaće zadatke, oni koji ne učestvuju na satu, oni koji nisu aktivni i koji nikako ne vole učiti. Od tog trenutka krenuše u trku svi. Petica se toliko zbunila da nije mogla vjerovati što je snašlo. Sve je očekivala, ali da će biti tako popularna i tražena, nije mogla ni pomisliti. Posebno je ta njena silna popularnost izazvala gnjev kod njenih prijateljica četvorke vrlo dobre, trojke dobre, dvojke dovoljne i jedinice nedovoljne.
„Pa što je s nama! Zar mi ne postojimo! ZAR SMO MI TAKO LOŠE, BEZVEZNE I NIŠTAVNE? Zar se nama nitko ne raduje? Zašto svi od nas bježe? Što smo to mi krive? I mi možemo biti dobre prijateljice, da vrlo dobro zagrlimo vaše znanje, da dobro nagradimo vaš trud, da vam budemo dovoljan podstrek i da vam budemo opomena da budete dobri. Zar je to tako loše, zar se to ne cijeni?“
Ali njih mnogi nisu slušali. Njihov glas nitko nije čuo. Djeca su bježala od njih, izbjegavali su ih kad god su to mogli. A roditelji su djeci prijetili:
Četvorka nije za tebe!
Trojka ti nije dobra kolegica!
Dvojku više kod tebe neću da vidim!
Jedinice se kloni!
Zamrzila djeca četvorku, trojku, dvojku i jedinicu kao da su vanzemaljci, kao da su to neka zla bića koja će ih odvesti u propast.
Petica se toliko umorila od svog bježanja da bi se najradije vratila u crvenu olovku odakle je došla, sakrila se i da je nitko nikada više ne vidi. Međutim, izvlačili su je za uši kada se nije dala, vukli za rukav po hodnicima, pozivali na telefon u kasne sate, prijetili joj da se nacrta kod njih…
Odjednom se morala sa svima družiti, sa svima biti najbolja prijateljica. Ali najgore od svega je što je morala četvorku gurnuti u kraj, trojku poklopiti po glavi, dvojku izbrisat sa mape i da jedinicu nikada više ne vidi ni blizu sebe. Postala je usamljena, iako je bila gost kod mnogih, postala je jedna blijeda sjena sebe kakva je nekada bila, bila je sve samo ne ODLIČNA. (Zelena učionica)
